Da objasnimo, da narod razume

Stavlljanje pod kontrolu svih jedinica u okviru snaga bezbednosti, dovođenje lojalista na sve bitne i nebitne pozicije, osveta nad pobunjenima bez obzira na to koliiko je bitna njihova funkcija, pritisak na tužilaštvo i sudstvo, ofanziva na nezavisne medije....Da li je moguća staljinistička država u Evropi 2025. godine?

Fokus je na iluzijama koje se uporno ponavljaju: da će se režim sam srušiti, da je haos znak njihove snage, da “još malo pa gotovo”. A istina je da se ništa se ne završava samo od sebe, pogotovo ne u zemlji naviknutoj da trpi.Razgovor ide i ka nama: kako se apatija prodaje kao realizam, čekanje kao strategija, a umor kao politički stav .Ovo nije priča o moćnom režimu, nego o društvu koje još traži izgovor da ne povuče sledeći potez.

Prolazimo kroz spoljnu politiku Srbije koja ne postoji, Evropu koja je skoro pa digla ruke, Rusiju koja nas drži za gušu, i vlast koja se ponaša kao da je sve to normalno.Razvaljujemo i mit o famoznom “nadideološkom pokretu”: kad se zagrebe ispod površine, ispadne da je nadideološki samo dok ne vidi EU zastavu, a vrlo ideološki čim se pomene Rusija. Na kraju ostaje surova računica: Vučić je talac Putina, država je talac Vučića, a građani taoci iluzije da postoji laka varijanta izlaska.

Svašta smo čuli prateći izveštaje sa lokanih izbora u tri opštine. A onda prelazimo na "Mexican standoff" srpske politike, gde smo mi građani nenaoružani statisti, a vlast drži sve puške i bukvalno i metaforički. Objašnjavamo kako izgleda trenutak kada režim shvati da bi mogao da izgubi i zašto je to za njih opasniji scenario nego za nas. I za kraj bonus tema:Dok se mi raspravljamo oko toga da li treba jedan front, dva fronta ili ko će s kim na kafu, za Vučića i SNS glasa oko dva miliona ljudi. Ko će da ih pita "zašto?"

U ovoj epizodi stavljamo pod reflektor novu političku akrobaciju: svako priča u ime studenata, samo studenata nema nigde.Pravi bunt je bio čist , dok se oko njega nisu skupile razne “struje”, “ideolozi”, “analitičari”.Seciramo kako se autentična energija pretvorila u poligon za sve one koji bi najradije ukinuli opoziciju, i došli u prvi plan sa rečenicom: “Mi smo ti što brane studente”.A gde su studenti i zašto ih nema da organizovano brane one koji su im, po našem mišljenju, mnogo pomogli?

Počelo je vreme slavskih trpeza i razgovora o politici. Šta odgovoriti na pitanje "kako će ovo da završi?"Kako nam izgleda trenutno stanje, gde je "politička" opozicija a gde su "nepolitični" studenti, koje su poruke propagande režima? Zašto Rusi žele da prodaju NIS bilo kome osim nama? Jedina realnost je prosta: bez politike nema promene, a bez demokratije nema izlaza na pravi put.

U ovoj epizodi o vlasti koja nastavlja svoj omiljeni sport: disciplinovano uništavanje sopstvene države. Od EXPO-u koji jede opštine do institucija koje tonu same od sebe.A onda i duel Kavčić–Trninić. Mini SNS opera: botovi, mizoginija, uvređena sujeta i pokušaj da se obična rasprava predstavi kao “sukob opozicije”. Već viđeno, samo sa novim glumcima i lošijom režijom.I dok se proizvode veštačke podele, PSG i ZLF stežu saradnju.

Bez filtera, bez foliranja.Kolektivna terapija za narod koji više voli dijagnozu nego lečenje.Režim je bolestan, ali ni društvo nije zdravo.Sva trojica iznosimo ono što se obično prećuti: zablude, pakosti i autoimune reakcije nacije koja sama sebe jede, a krivi doktora.Pričamo o politici, opoziciji, studentima i narodu koji se ljuti na ogledalo umesto na lice u njemu.

Studentski pokret se budi, partije se pregrupišu, a režim objavljuje IPSOS anketu.Dok Vučić ubeđuje narod da je “mir” isto što i tišina, stvarnost se sve više klima ispod temelja stabilnosti.Dejan razlaže propagandni mehanizam koji od apatije pravi političku strategiju, Bruno objašnjava kako je Dodik iz američkog “neprijatelja” postao novi “stub regiona”, a Goran podseća da su bajke o stabilnosti uvek najlepše pred kraj.

Pucnjava ispred Skupštine, požar, spin i predsednik koji „sudi“ umesto da odgovara.Pričamo o izveštaju koji jasno kaže da je na čelu države organizovana kriminalna grupa, o rezoluciji Evropskog parlamenta koja je Vučiću ozbiljan šamar, i o društvu koje se na sve to jedva osvrće.O protestima koji traju, o REM-u koji ne postoji, i o zemlji u kojoj su šatori čvršći od institucija.

Od MTV-a do REM-a, od Šutanovca do Ursule — sve što spaja i razdvaja opoziciju, Evropu i Balkan u pokušaju.Dejan optimistično veruje da Evropa ipak ima plan, Bruno skeptično vidi deja-vu iz 2024, a Goran pokušava da zadrži ozbiljnost dok ga dvojica vuku na dve strane realnosti.

Vučićev “istorijski govor” koji niko normalan nije gledao, Bakarec koji se trudi da nadmaši sam sebe, i režim koji u očaju pokušava da Skupštinu pretvori u svoj toalet.U novoj epizodi pričamo o mehanizmu režimske laži, čuvenom “bullshitingu” kao metodi vladanja, o pokušajima da se svaka reč opozicije uprlja, o večitoj dilemi “bojkot ili borba”, i o sankcijama NIS-u koje su Vučića zatekle kao nepozvanog gosta u stvarnosti.Jer kad propaganda počne da paniči, to znači da je zid već napukao.

Razgovaramo o svemu što se preliva. Od ciklona i Putina, preko Trampa i tiktokizacije politike, do naših domaćih „bojnih“ narativa i večite dileme: može li Srbija da bude evropska i desnica?Bruno, Goran i Dejan seciraju pojam “obojene revolucije”, raskrinkavaju mit o „stranim plaćenicima“ i pokušavaju da razumeju zašto se kod nas svaka pobuna proglašava državnim udarom.Đinđić ponovo postaje tema, Marinika nespretno daje izjavu, a srpska politička bara pokazuje koliko je duboka, mutna i – nažalost – domaća.

Četvrt veka od pada Miloševića, Srbija i dalje zarobljena u istoj šemi: mafija-država, vođa bez podrške ozbiljnih saveznika i građani koji se snalaze sami. Opozicija i studenti jesu tema, ali prava meta je režim koji je od vojske napravio paradu sa Stevenom Seagalom kao glavnom zvezdom.U međuvremenu, EPP otvara proces protiv SNS-a, a deca u Zaječaru nemaju školski prevoz jer kriminalna hobotnica ne plaća autobus. Vučić „puca“ već mesecima, ali sistem kriminala i dalje drži poluge.Klik na subscribe, pa da narod razume!

Septembar se vratio — a s njim i narod sa odmora. Umesto mirnog povratka u svakodnevicu, dočekali su nas otkazi nastavnicima, incidenti na fakultetima i brutalne reakcije vlasti. U Novom Sadu se sprema novi veliki protest, a mi u epizodi otvaramo pitanje: zašto režim stalno podiže tenzije umesto da ih spusti?Pričamo o narcisoidnom karakteru vlasti, o „država to sam ja“ momentima, o tome kako se mafijaška logika ugrađuje u politiku i zašto je teško očekivati promene bez ozbiljne organizacije. Dotakli smo se i medija, studenata, Pride-a, sporta, pa čak i onih koji misle da Bruno ne postoji (spoiler: postoji).Ako mislite da vas politika ne zanima ovo je epizoda baš za vas. Jer ono što se dešava, tiče se svih: i onih koji idu na proteste i onih koji samo žele da ih puste da žive normalno.

Ulazimo u šahovsku partiju u kojoj poteze ne vuku figure nego građani, studenti, opozicija i režim. Pričamo o tome ko drži inicijativu, kako je izgubljen ritam protesta, i da li će misteriozna studentska lista biti mat ili antiklimaks.Govori se o Đilasovoj ideji prelazne vlade, o podelama i mogućim savezima opozicije, ali i o brutalnosti policije, i o tome zašto građani nikad ne smeju biti neprijatelj u sopstvenoj državi.

Nakon pauze, ekipa se vraća u studio u trenutku kada je ulica ušla u novu fazu – od masovnih mirnih okupljanja do eskalacija, sukoba i brutalne reakcije policije. Govorimo o tome kako izgleda trenutak kada masa izgubi strah, kako vlast koristi “sekuritizaciju” da opravda nasilje, i zašto je Vučićev performans u Cvićevoj bio simbol nervoze režima. Analiziramo ulogu Dačića, raspad propagandne mašinerije, kao i pritiske iz Evrope i signale iz Rusije. U drugom delu razgovora otvaramo pitanje prelazne – “oročene” vlade po crnogorskom i makedonskom modelu, podsećamo se primera iz 2000. godine i razgovaramo koliko je to realan izlaz iz krize danas.

Bruno je opravdano odsutan u ovoj epizodi, ali tu su Dejan i Goran, jer podkast ne sme da trpi.Komentarisali smo dešavanja u Novom Pazaru i čudne odluke vlast, koje su između ostalog pokazale pukotine u vladajućoj koaliciji. A da li se ta kolaicija sprema za izbore, to niko ne može da tvrdi, mada mnogi detalji na to ukazuju. Ako nam izbori uskoro slede, veliki posao nas čeka.

Dok South Park proziva Trampa, Ozzy odlazi u legendu, a neko ne zna reči pesme od šest stihova, mi otvaramo ozbiljne teme:Analiziramo empatiju i objašnjava kako je propaganda dehumanizovala opoziciju — da narod lakše gazi ono što više ne vidi kao čoveka.Objavili smo rat šovinizmu i zapanjili se brojem Dražinih fanova — jer kad izgovoriš “Nedić, Šešelj, Vučić, Draža, Karadžić, Mladić” u istom dahu, kao da si udario u osinjak. Pitamo se gde su studenti – da li planiraju povratak ili ih je letnja pauza zauvek odnela? Raspravljamo o mogućim izbornim listama, o tome da li DS igra poker bez karata...

Studenti neće da pričaju s opozicijom, opozicija bi da priča sa svima, ali ne zna kako da pita, Vučić pomiluje nasilnike i šalje poruke — svojima da je sve pod kontrolom, a nama da smo smešni što se bunimo. Govorimo o procentima u novoj anketi, pranju novca kroz kvadrate, medijskom gaslightingu, simbolima koji se koriste kao oružje, biračkim spiskovima koji se ne popravljaju decenijama i o tome kako izgleda patologija na vlasti. Iznad svega — pozivamo da se probudi aktivizam. Jer sloboda se ne naručuje dostavom. Moraš da ustaneš… i možda, da konačno uradiš nešto.... a i novi Supermen je zabavan.