Zoran Trifunović dočekao je penziju u Kruševcu, gde živi od svoje trideset pete godine. Oduvek se nadao da će svoju starost provesti u svom rodnom selu, na obroncima Šar-planine, ali onoga čega se on seća, više nema. Gde da se vrati? U Gornjem Selu kod Prizrena danas živi svega par porodica, mladih više nema, kuće su uglavnom spaljene i minirane, a Zoran se seća kako je nekada sve vrvelo od života, dečje vriske, uposlenog i dobronamernog naroda, druženja i smeha. A svemu je posebnu čar davala veličanstvena priroda u čijem se okrilju dešavao ljudski život. Ostala je samo nostalgija i osećaj odeljenosti od sopstvene dedovine. Život protiče, umiru i ljudi koji su nekada to selo činili, umiru raseljeni po svetu i Srbiji, a Zoran svedoči tom nestajanju i seća se...