• 
  

  Неко би то препознао као чин аутошовизма, неко као манифестацију духа самопорицања или антисрбизма али је неупитно да је ријеч о чину вређања жртава и њихових потомака.

  
  

Стрељање у логору Земун 1943. године. ФОТО: Снимак екрана

У дневном издању новина као и на порталу компаније Новости, 27. октобра ове године, објављен је прилог под насловом „ БЕОГРАДСКЕ СТАЗЕ СТРАДАЊА: На мапи будућих школских екскурзија биће и места масовних убистава Јевреја, Рома и Срба у престоници“ аутора Р. Драговића.

Факсимил из листа Новости 27. октобра 2022. ФОТО: Снимак екрана

Тема прилога је везана за недавну иницијативу Музеја жртава геноцида, упућену министру просвјете, науке и технолошког развоја г. Бранку Ружићу да се обиласци мјеста ратних страдања уврсте у обавезне програме рекреативних настава, студијских путовања и ученичких екскурзија основних и средњих школа у Републици Србији.

У овој добродошлој иницијативи не би било ништа спорно да у предложеним обиласцима мјеста страдања на подручју данашње Србије нису изостављене две масовне гробнице Срба. Она на јеврејском дијелу земунског гробља на Гардошу и друга, ткз. Белановачка рупа на Бежанијској коси.

Можда је и то разлог да се у поменутом тексту, већ у самом наслову, Срби као жртве, поред Јевреја и Рома ставе на посљедње мјесто.

<figure class="aligncenter size-full">

Портал Новости 27. октобра 2022. ФОТО: Снимак екрана

</figure>

Тешко је разумјети да један од најчитанијих информативних медија у Србији, Србе као далеко најбројније жртве Другог свјетског рата на подручју данашње престонице ставља на посљедње мјесто а онда у самом тексту, аутор низом затајених истина, полуистина и недоречености чини јасну дисторзију Геноцида почињеног над српским народом, стављајући га на маргину у поређењу са страдањем друга два поменута народа.

Неко би то препознао као чин аутошовизма, неко као манифестацију духа самопорицања или антисрбизма али је неупитно да је ријеч о чину вређања жртава и њихових потомака.

Ипак, за претпоставити је да је ријеч о нарученом текту од стране челника Музеја жртава геноцида који су аутору доставили већину онога што је овај укључио у текст који је потписао.

Већ у поднаслову, аутор поред пострадалих Јевреја и Рома, не помиње страдале Србе већ „родољубе“ и тако им као националну одредницу и разлог њиховог страдања наводи родољубље.

Аутор наводи да је поред Аутокоманде и Бањице, највећи број логораша са Сајмишта свој живот окончао у Јајинцима. То свакако не одговара истини пошто су тијела преко 6.500 Срба (родољуба како их препознаје аутор), чији је живот окончан у логору Земун (Semlin) смјештеном на Старом сајмишту, довожена коњским запрегама и закопавана у преко двадесет јама у близини гробља на Гардошу а онда послије рата ексхумирана и сахрањена у заједничку гробницу. Поред њих и тијела најмање 3.600 српских жртава из истог логора, скончало је, к